Pričam Ti priču

Beg od kuće

Autor: Petar Jokič

Draga, deco, kako vam je već poznato iz romana za decu, mnogi dečaci, pa čak i devojčice beže od kuće. Setite se Tom Sojera iz romana Mark Tvena "Pustolovine Tom Sojera", ili dečaka i devojčice Lunje iz Ćopićevog romana "Orlovi rano lete". Od kuće se odmeću i dečaci iz Nušićevog romana "Hajduci". Slično postupaju i "Dečaci Pavlove ulice" Ferenca Molnara.

Naravno, odmah da vam kažem ništa od navedenog nije uticalo na moje prvo bekstvo od kuće, jer ja to nisam ni čitao. Elem, dogodilo se nešto drugo. Imao sam strogog, staromodnog oca, a on vojnički opasač. Tim opasačem samo jedanput me udario. Ne da nije hteo više, nego sam ja bio brži od njega, a imao sam i mnogo dobru baku, koja bi tad stala ispred njega, a ja iza nje kao pile iza kvočke.

- Zlikovče, ne diraj dete! - rekla bi ona ljutito.

Otac je mnogo poštovao svoju majku, i odmah bi ustuknuo. Međutim, jednom me tako izgrdio što sam bez pitanja iz Tabanovića pre podne sa fudbalerima Torpeda otišao u Radalj, a vratio se tek u sumrak. Bio sam šesti razred osmoljetke, vreme kad dudovi zru.

Dugo te noći nisam zaspao, razmišljajući šta da radim. Odlučim da pobegnem od roditelja i odem u Srem da služim kod nekog gazde.

Ujutro poranim, lepo sunčano vreme. Ne idem glavnom cestom, nego preko njiva i pašnjaka prema Šapcu. Sunce odskočilo, ja gladan i žedan. U tuđim baštama nađem leje mladog belog i crnog luka. Oljuštim luk prstima. Jedem, malo se mrštim, al' ne dam suzi da iz oka kane. Hrabro i odlučno, korak, po korak, stignem u Šabac, a ne u grad, nego opet preko njiva i vašarišta do železničkog mosta. Rampa suštena, al' šta dete zna o rampama. Dođem do pola mosta kad eto klopara i pišti voz. Stisnem se uz gvozdene lukove i ćutim, a voz se otegao k'o za inat nikako da prođe. Napokon, on protutnja. Nastavim.

Klenak. U dvorištima skromnih kuća deca se igraju. Pomislim: "Kako su ovi srećni, a ja nesrećan". Od Klenka prema Platičevu dug put bez kuća, samo se njive zelene. Tu i tamo poneki paor i paorka nešto čeprkaju u njivama. Kraj širokog druma naiđe usamljeno stablo jasena il' duda. Stanem kraj jednog duda i najedem se sočnih belih dudinja. To mi da snage da nastavim dalje.

Stignem u Platičevo. Na ulazu putevi se račvaju. Opredelim se za levo, valjda što sam levak. Ulica se otegla. Prolaze ludi i žene, a niko ne pita: "Kud ideš, mali"? Valjda je to normalno da deca idu sama. Pređem prugu, a ulica još duža. Ispred poneke kuće do ulice tezga sa mladim lukom, zelenom salatom i krastavcima. Piše i cena, ali to mene ne zanima, dinara nemam, a već sam se najeo besplatno luka i dudinja. Od Platičeva do Jarka opet pukao put. Samo se zelene njive i opet sag'o se poneki seljak do zemlje i ...

Stignem u Jarak, sunce već odavno prešlo zenit. Razgledam. Čudno neko selo: dvorišta optočena zidanim ogradama da ih ni Markov Šarac ne može preskočiti. Stanem. Pomislim: "Ovde bih mogao služiti." No, ne vidim nikog ispred dvorišta. Koga da pitam? Onda shvatim da nije trebalo bežati od svoje kuće. Okrenem se, pa natrag istim putem. Kad dođem u Šabac, ne pada mi napamet da idem preko njiva, već se počelo smračivati. I nije to k'o danas ušoren, nego od Šapca do Tabanovića s desne strane rasteglo se "Mačvino" imanje, a s leve strane trči, pa trči tek neka sirotinjska kučica doseljenika iz Azbukovice i Jadra. Na ulasku u Tabanović me uhvati mrak. Nebo rasulo đinjuve zvezda, al' mesec se sakrio. Put neravan makadam, a elektične struje nije bilo ni u kućama, a kamoli, kao danas uličnog osvetljenja. Normalan svet već otišao na počinak, samo u kući Boška Živanovića blješti petrolejka. On i čika-Beli Vasić igraju tablića. Ko izgubi, ljubi pobednika u taban. Za drugim, većim stolom momci i devojke iz susedstva igraju remija.

Skupim se da me neko ne vidi i ušunjam se u svoje dvorište, al' ne idem u kuću, nego tražim mesto pod senjakom da prespavam. Jadna majka, kao da ima šesto čulo, posle nekoliko minuta, ne vidi me, ali zove: "Sine, pusti onog zlikovca, dođi u kuću, ili bar nešto jedi!" Ostavlja šerpicu prebranca i komad hleba nedaleko od mene i odlazi. Suze joj video nisam, al' znam da je plakala. Uzeo sam šerpicu s prebrancem i tako slatko jeo da se to rečima ne može iskazati. Posle pola sata, ušunjao sam se u kuću. U polumraku sam video majku na krevetu, njen raodostan osmeh na licu i čuo očevo duboko disanje uz ono puuh. Tad sam zaključio: nema ništa bolje od roditeljskog doma i ljubavi.

Pričam Ti istinitu priču

Četiri kučeta

Autor: Petar Jokić

Uobičajeno dosadnu i mirnu svakodnevnicu moje ulice ovih vrelih avgustovskih dana uzburkala je iznenadna pojava četiri kučeta ispod susedove ćuprije, koja je ličila na lisičiju jazbinu.- Jesi li video kučiće ispod Ž. ćuprije? bilo je pitanje umesto Dobar dan. A upitani bi, bez odgovora, odmah išao da vidi novost. Međutim, kučići su se bojali dece i ljudi, jer ih je jedan dečak (ime neću da mu pominjem) nemilosrdno gađao ciglicama i kamenjem. Trebalo je izmaći se desetak metara od "jazbine" i strpljivo, bez reči, čekati da izađu. Bilo ih je četvoro: tri crna i jedno žuto. Ovo žuto, nešto krupnije od ostalih, debelih šapa, klempavih ušiju, malo prćave njuške i sitnih tamnih očiju dominiralo je čoporom. Drugo, dva puta manje, potpuno crne dlake sa sićušnom glavom i vedrim ljupkim pogledom privlačilo je pažnju time što je lajalo i režalo čim se neko previše približi njihovom logoru. Treće, crno sa belom portiklicom na prsima i belim šapama, kao duboke patike, isticalo se lepotom. Četvrto, crne kovrdžave dlake krupno kao Žuća zapadalo je za oko mnogim potencijalnim usvojiteljima.

Pričalo se da ih je okotila jedna kuja-luttalica ispod jedne druge ćuprije, a kad ih je onaj neimenovani dečak tukao, preselila. Pošto se majka u novom boravištu nije danima pojavljivala, a susedi su videli kako ju je udario automobil, svi su mislili da je mrtva. Počeli smo stavljati hranu i vodu ispred "jazbine". Prvi bi izlazio Žuča, ali mu se hrabrost osvetila jer su ga "ulovili" za tetka-Ljilju. Međutim, već sutradan ponovo je bio u leglu. Priznajem, i ja sam želeo da udomim Žuću i skoro da sam uspeo. Poranim pre svitanja, on spava ispred ulaza u ćupriju. Prikradem se i uhvtim ga na spavanju. Ni glasa nije pustio. Donesem ga u dvorište, nahranim. Ali on je i dalje zazirao od mene. Izmaknem se da vidim šta će da radi. Žuća izađe ispod šupe i poče da ispituje dvorište. Oseti mog Lea i počnu se njuškati. Leo je ogroman pas, ali miroljubiv. Sprijateljiše se i Žuća se provuče u boks kod Lea. Pomislim sad si moj. Odem u grad, a kad se vratim, nema Žuće. Pretražim sva skrovita mesta, nema ga. Odem do ćuprije, Žuća sa svojima. Sledećeg jutra opet poranim, ali kučića nema. Evo, već treći dan niko ih nije video. Izgleda da se majka-kuja oporavila od saobraćajke i odvela kučiće na sigurnije mesto.

Pričam Ti priču

Sivi asfalt i zelena trava

Autor: Petar Jokić

Stari, orunili Zekan stojički podnosi ljudsku i Božju kaznu. Sipi dosadna, hladna prolećna kiša. Da otera tugu i bol, drema i budan sanja. I vidi sebe kao mlado ždrebe kako skakuće po zelenoj livadi protkanoj žutim maslačcima; umivaju ga topli sunčevi zraci, i miriše život pun radosti.

A onda je došao dan kad su ga upregli u taljige. U početku opirao se vrištanjem i njiskom. Ali nakon svakog vriska, po njegovim mladim glatkim leđima i sapima, pukao bi udarac biča od volujske kože.

I posle, ko zna koliko dana i rana, buntovna mladost se predala, za svežanj sena i mnogo napornog rada.

Gledam ga sad kako ćuti, i trpi. Ne vidi mene, ni svoga gospodara što ispred diskonta ispija, u gradu Šapcu, najjeftinije pivo. Ni trepnuo nije.

Prolaze godine, a minuti stoje.

Pričam Ti priču

Lafonten

Autor: Petar Jokić

Jutro tog avgustovskog dana igralo se razbacanim parčadima sunčevog ogledala. Sve oko mene bilo je svetlo i toplo, samo su u meni carovali Mraz i Mrak. Idem na popravni iz francuskog jezika. Roditeljima sam "prodao" priču o pecanju na obližnjem potoku. Taman posla da kažem za slabu ocenu, otac bi sigurno upotrebio vojnički opasač. Dosta sam učio i naučio, a ipak sam se bojao. Nastavnica je bila strašno ljuta na mene još od onog časa kad je celom razredu podelila jedinice, a poštedela Zorana za koga je vuk bio la rup. Dok se celo odeljenje kikotalo njegovom tečnom izgovoru, ja sam otišao korak dalje i rekao: "Nastavnice, Vi niste dali Zoranu jedinicu zato što stanujete kod njega." I danas se čudim svome buntu, a i dobro se sećam da se nastavnica tako uzbudila da joj od grimase umalo nije spala perika. (Svi smo znali da je ćelava). Onda se malo sabrala i izrekla presudu: "Slušaj, ti derane, ja ti predajem tri predmeta, ima da ponavljaš!" I za nju i za mene spas je donelo zvono za kraj časa. Biologiju sam nekako savladao, hemiju sam odgovarao ceo čas pred razrednim, a francuski ostade za popravni. Dakle, tog, za ceo svet lepog, a za mene sudbonosnog jutra krenem na popravni s ludom mišlju da skočim u Savu ako ne položim. Dok smo čekali "strašni sud", kroz prozor učionice videla se nestašna veverica na orahu u crkvenom dvorištu kako bezbrižno skakuće s grane na granu. Vrapci dosadno dživdžanišu. U tom trenutku ulazi prvo ona, ružna kao smrt, naprćena i nakostrešena, za njom nastavnik srpskog i razredni s ironičnim smeškom. Tema za pismeni zadatak: Qui était La Fontaine? Odlično! Znam puno o tom piscu basni. Počnem polako i pažljivo da pišem. Kad eto ti nastavnika srpskog i tura mi u klupu udžbenik francuskog. On gura, ja odgurujem. On se malo čudi, a ja mislim: "Dogovorili se da me uhvate na prepisivanju i obore." Mnogo godina docnije doznao sam da je čovek imao dobre namere. Bilo kako bilo. Napišem sve što znam. Kraj. U hodniku skoro sat čekamo "presudu". Kad je razredni pročitao da sam položio, a moj drug Gliga pao, nisam se radovao, ali malo sam odahnuo. Napolju je dan i dalje blistao, vrapci se svađali. Umesto u Savu, krenem kući. Kad sam ocu pokazao ocene, on planu: "Kakav si ti Srbin kad iz francuskog imaš bolju ocenu nego iz srpskog!?" Pokušao sam da objasnim razliku, on se maši za opasač, a ja zbrisah baki u zaštitu. "Zlikovče, šta ti je opet krivo dete!", prosikta ona, on se, poštujući starije, umiri.

Pričam Ti priču

Herr Miler

Autor: Petar Jokić

- "Kad sam gazdi u Nemačkoj rekao da u Jugi gradim kuću, Švaba mi se od tog dana poče obraćati sa Herr Miler! - priča Mile. Tamo je, veli on, malo ljudi koji mogu sebi dozvoliti takav luksuz da izgrade svoj dom." Njegov otac Đ bio je siromah čak i po našim merilima. Za prodatu imovinu u Ljuboviji Đ i njegov brat C kupili su ovde u Mačvi staru kuću sa dve prostorije, plac od 20 ari i nešto malo više od 2 hektara oranica. Gospodin C imao je četiri sina, a - Đ dva sina i dve kćeri.

Sa Herr Milerom proveo sam dve godine u stanu kod baba-Tine. Tu je počelo naše druženje i prijateljstvo. Iako zvanično mlađi dve godine, Herr Miler je pre otišao u vojsku. Tamo ga je zatekla kriza u Čehoslovačkoj 1968. godine i dva meseca produženja vojnog roka u vlažnim rovovima na granici sa Bugarskom.

Onda se smirilo. Išli smo na šabačko korzo, ili u bioskop, jer nismo imali para za otmene večeri u bašti "Zelenog venca". Miler je, mimo mog saznanja, upoznao neku žensku, koja je posle izvesnog vremena spakovala nešto robe u kofere i nezvana došla u kuću k Mileru. Dobroćudni Herr Miler nije našao snage da je odbije. Tako se oženio. Ja sam na privremenom radu bio U Bosni, a Milu je njegov šurak sredio papire da ode u Nemačku. Viđali smo se retko. U međuvremenu Mile se ugojio tako da nije mogao zakopčati dugme na sakou. Uvek je nosio belu košulju i kravatu čak i onda kad je pomagao oko klanja svinja. Kad je završio kuću u Majuru, Mile se naprasno vrati iz Nemačke. Njegova crnomanjasta starija ćerka rođena je u Švabiji, a mlađa plavoka ovde. Kao brižan i odgovoran roditelj Mile nije birao posao - zaposlio se u šabačkoj "Zorki" u zloglasnoj "Cinkari". Tu je i penziju dočekao.

Herr Miler kao čiča-Gorio

Mile je svoje kćeri obožavao, voleo i o njima brinuo više nego čiča-Gorio u istoimenom Balzakovom romanu. Od skromne penzije odvajao je da ih pomogne. Dva infarkta miokarda i dijabetes kao posledica devetogodišneg rada u "Cinkari" i smrt supruge naveli su ga da za života razdeli imovinu. E, tu počinje nova priča. Iako je Mile svoje roditelje hranio i sahranio, njegov imućni brat Jezda iz daleke Švedske hteo je deo "imovine" (dava ara u placui 1/4 oranica), govoreći: "Da Mile ima sina, ne bih tražio deo". Tako je postupila još bogatija sestra S iz Nemačke. Apsurd je što se naslestva odrekla druga Milova sestra sa kojom nije govorio.

Mile je umro onog dana kad je počelo razmeravanje imovine, koje je odloženo jer neki papiri od sestre iz Nemačke nisu bili validni. Sahrana je protekla po običaju kojoj nije prisustvovala ta sestra, a jedan nezajažljivi sused odmah pitao Jezdu da kupi njivu.

Na tabanovačkom groblju stoji spoenik, koji je Mile za života podigao, ali ga retko ko obilazi. Mlađi Milov brat Jezda neku godinu potom umro je u Švedskoj od srčane kapi, jer mu je unuk ubijen kao kolatelarna šteta mafijaškog obračuna. Tamo je i sahranjen gde je za života kupio grobno mesto. U Glušcima Jezdino imanje zarasta u korov, a Milove ćerke su svoje nasleđeno imanje prodale Ciganima.

Pričam Ti priču

Korzo

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Polovinom prošlog veka svaki grad, varošica, pa i po neko selo imalo je KORZO, šetalište. To je po pravilu bila glavna ulica. Devojke i momci su dolazili na korzo da vide nekog i budu viđeni. Momci bi pre šetnje stajali po strani i posmatrali. Ako im se svidi neka devojka, koja šeta sa drugaricom, uključivali bi se u krug odmah iza njih. Umesnim rečima pokušavali su da privuku njihovu pažnju. Kad ne uspe udvaranje, izlazili su iz kruga i čekali novu priliku. Naravno, bilo je i uspešnog udvaranja, pa su tako rođene mnoge ljubavi, koje su kasnije krunisane brakom.

Kod poznanstva fizički izgled igrao je bitnu ulogu. Međutim, ne reko za dublju vezu bila je bitna škola u koju ideš. Kad te ona "prihvati", veza bi pukla ako ideš na zanat, ali bi dobro prošao ako si gimnazijalac, ili student. Zato je moj sused zemljoradnik pod pazuhom nosio knjige, a bio je i "namazan", pa bi prvo on pitao nju u koju školu ide, a kad ona kaže u gimnaziju, on ide u ekonomsku i obrnuto. Taman posla da kaže da je seljak. Možeš biti lep kao Alen Delon, nema uspeha. Korzo bi obično počinjalo u sedam uveče (to je danas osam sati), a završavalo se oko deset (danas 11 sati uveče). Međutim, kad na TV poče serija "Gradić Pejton" KORZO osoiromaši, jer su mnoge cure hitale kući da u osam (danas devet) sati gledaju ovu seriju. Tako je KORZO počelo da propada. Danas u eri interneta i mobilne telefonije zauvek je nestalo. I ja kao starac visim ovde na Fejzbuku u sitne sate i ne mogu se načuditi koliko omladine tipka ovde u sitne sate čak i vikendom umesto da su negde na "vazduhu", u parku, ili bar na KORZOU. I na kraju da kažem KORZO u gradu Šapcu bilo je od ranog proleća do pozne jeseni u Ulici Maršal Tita, danas Gospodar Jevremovoj. Sad tek shvatam zašto ima mnogo ljudi koji veruju da su lepo živeli u vreme Tita. Bili su mladi i lepi, pa je nebitno bilo ko vlada.

Pričam Ti priču

Bio sam u zatvoru

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Ima danas još mnogo Srba koji hvale Titov režim, a te hvalospevke pripovedaju najčešće oni koji u ta vremena nisu bili ni rođeni. Evo da vam ispričam jedan svoj doživljaj iz tih "bajnih" vremena.

1956. godine bio sam treći razred osnovne škole. Učiteljica Danica bi ušla u učionicu i rekla: "Danka, ti da pitaš pesmicu, a ti, Blaženka, da zapisuješ ko je nemiran. Učiteljica onda ode u susednu sobu da priprema ručak, a mi se ukipimo skrštenih ruku u skamijama. Danka nas proziva po redu da deklemujemo zadanu pesmicu, a Blaženka k'o neki esesovac strelja očima da li se ko mrdnuo. Zvona nije bilo, pa čas nije trajao kao danas 45 minuta, nego sat-dva sve dok učiteljica ne zaprži ručak. (Bilo je slučajeva da se neki učenici upiške i useru, jer nisu smeli da se pomere s mesta). Kad učiteljica zgotovi ručak, upadne u učionicu s pripasanom keceljom i debelim prutom. Uzme spisak od Blaženke i počne da nas "dariva" sa 25 packi po dlanovima. Naravno, bilo je i onih koji su kod Blaženke uz svoje ime imali dve-tri crte, pa su dobijali duplu i trostruku dozu batina. Neko je plakao, ali većina je, ugledajući se na hajdučke junake, ćutke trpela kažnjavanje.

Moj slučaj je bio mimo uobičajenih normi. Padala je kiša, seoski trotar je bio mokar i blatnjav, pa sam u školu stigao prljavih opanaka. Na uglu školske zgrade ispod slivnika stajala je ogromna stara šerpa puna vode. Nisam znao da u nju naša učiteljica skuplja kišnicu za pranje veša, pa sam, ne sluteći zlo, rukama grabio vodu da operem obuću. Neko me odmah prijavio učitečljici; u to vreme cinkaroši su bili u modi. Drugarica učiteljica upala je u učionicu sva crvena u licu sa drvenim metrom (nastavno sredstvo) na krajevima optočenim gvožđem i besno rekla: "Kuku meni, isprljao si mi vodu! Sad ćeš za kaznu dobiti 25 po prstima!" Skupio sam prste i ispružio šake. Već prvi krvnički udarac besne "drugarice" učiteljice razbio mi je jagodice i silno me zaboleo. Skrstio sam ruke na grudi, a ona je nastavila da me mlati po rukama. Izmicao sam se, a ona me neumorno sledila. Kad sam leđima dotakao zid, dalje nije moglo, pa sam nogom lupio učiteljicu u debeli naduveni stomak, a ona izvrnula sve četiri. Nastava je tad okončana. Došli su Boja Lelić i još dvojica, predstavnika seoske vlasti i zgrabili me uz psovke, i odveli u pravi zatvor koji se nalazio u podrumu seoske sudnice. Tamo je bio potpuni mrak, jer prozora nije bilo, samo se tračak svetlosti probijao kroz debele rešetke na vratima. Koliko sam tamo u kutu između plesnavih zidova sćućuren ostao ne znam. Kad se ugasio i poslednji zračak svetlosti, došli su moji tamničari i pustili me da odem kući bez reči. Roditeljima nisam rekao pravu istinu gde sam bio do kasno u noć, jer sam znao da moj otac ne gotivi komuniste, pa može da nastrada gore od mene. Mnogo godina kasnije, kad sam već bio momak,ispričao sam ovo roditeljima. Mog oca jedva smo sputali da ne ode da se posere na grob Boje Lelića.